Tuesday 6 April 2010

Rat i mir, brate

Pop-kultura ne postoji bez mitologizacije događaja.

Koliko god je lako učiniti polu-mitološkim nekakva hapšenja i uriniranja po benzinskim pumpama (The Rolling Stones) ili se samoobnjavati mitom da Blur nisu dozvolili da se „Song 2“ koristi u svrhe popularizacije "Stealth" bombardera u znak protesta protiv bombardovanja Srbije (netačno, odbili su tu ponudu 1998.), toliko je za danas najavljeni koncert a „povodom 18 godina projekta Rimtutituki i početka rata u Bosni“ vredan nekih razjašnjenja (i objašnjenja), da ne bi postao iskrivljenim mitom.

Uprkos temeljnoj pretrazi, samo se na zvaničnom sajtu Partibrejkersa može pronaći podatak da je singl „Slušaj 'vamo“ objavljen i promovisan 8. marta, koncertom održanim na kamionu koji je kružio po centru Beograda, dakle ne na današnji dan, u kojem obeležavamo (zvanični) početak rata u Bosni. Sa druge strane, iako je Radio B92 zaista bio „nosilac“ projekta, trebalo bi podsetiti da je učešće u projektu imala i tadašnja Radio Televizija Beograd – spot za pesmu je snimljen i za potrebe emisije „Kult“, te je i emitovan. Ne manje važna je činjenica da je zaista održan još jedan koncert, organizovan u znak protesta protiv rata u Bosni, ali je on održan na Trgu u maju 1992. i na njemu su nastupili Obojeni program, Boye, El. Orgazam i mnogi drugi, kao i Rimtutituki.

Toliko o istoriji.
.
Današnjica, pak, više zabrinjava:
.
Iz nepoznatih razloga, ideja pod kojom je oglašavan današnji koncert je, dakle, postavljena naglavačke: nije koncert održan povodom rata u Bosni, nije ni današnji dan, nije ta pesma bila reakcija na 6. april već na sveobuhvatno zlo koje je rušilo "stablo po stablo".
.
Nema spora da je ta i takva anti-ratna ideja rođena u Srbiji 1992. vredna ne samo spominjanja već i potpunog poštovanja, da je neophodno podsećati nove generacije na njeno postojanje - mali je broj ljudi koji se može pohvaliti da je barem pokušavao da promeni kretanje tog vrtloga vira. Padali su otkazi i pucale žice i za manje glasne pokušaje. Nema, dakle, razloga stavljati sve u kontekst koji nije tačan: i ovaj projekat i zalaganje za mir u zemlji za nas zaslužuju svoje mesto u sećanju, kako je nastalo ovo krivo srastanje?
.
Činjenica je, takođe, da je na današnji dan bombardovan i Beograd i da se rezultat tog čina i danas može sagledati (vidi pod: Kosančićev venac).To nam, nakon onakve proslave 20. oktobra verovatno više nije važan datum?
.
Konačno, ono što najviše brine su komentari na danas objavljenu vest >> o večerašnjem koncertu, koji su se usmerili na tumačenje "banalnosti", "gluposti" i "neukusa" teksta pesme "Slušaj 'vamo".
.
"Ko ne pamti, iznova proživljava", kaže pesma.
.
Izgleda da smo zaboravili šta smo pokušali da preživimo. Mnogi nisu preživeli.
Jer, ukoliko su čak i "najhermetičniji" među pesnicima jugoslovenskog rok-end-rola, kao i neki od najboljih tekstopisaca novog talasa bili naterani da svoj antiratni stav i odnos prema svinjariji koja se već zakuvala izražavaju kroz jezgrovite, sočne, nepristojne, jasne, glasne i masne psovke – da li je to dovoljna naznaka o potpunoj, potmuloj zatrovanosti okruženja u kojoj je "pobeđivala narodna muzika", vremenu u kojem je bilo jasno da nije dovoljno pokušavati tako što će istovremeno pravoslavci i katolici udarati o zvona a hodža zapevati sa minereta (Bregovićev sarajevski pokušaj), već je neohodno da zaurlaš ne bi li te neko, možda, čuo (što ne znači - i poslušao).
.
Verujem da bi danas trebalo da obeležimo to što je grupa ljudi imala petlju 1992. godine neke stvari nazove pravim imenom (psovkom) a da je bilo premalo onih koji su čuli, još manje onih koji su reagovali. Trebalo bi da obeležimo i to da nismo bili dovoljno glasni, da nismo pobacali dovoljno kamenica u prave prozore i da nam to bude nauk za sledeći put, da nam više ne bi išlo ovako, usrano.
.
Evo pesme, takozvani "voljno mix", b-strana singla. Zaslužuje da se sluša u stavu mirno.



Saturday 3 April 2010

Waiting for the Man (39 pesama, #2)

Čuveni Velvet Underground omot “sa bananom” Endija Vorhola je, pored originalnog “Fun HouseThe Stooges, te Bouvijevih “Hunky dory” i “Pin-Ups” nešto po čemu pamtim početke Banetove kolekcije ploča, iako je tu bilo još dosta muzičkih poslastica. Za razliku od većine nas vezanih za berzu ploča nedeljom kod SKC-a, Bane je albume naručivao iz inostranstva, ganc-nove, dobro izlivene vinile koji se nisu krivili, omota urađenih na sjajnom papiru i sa zaštitnom folijom, a ne socijalističkom mat-kunsdruku, najčešćem izboru svih jugoslovenskih licencnih izdavača za ono malo albuma koje su uopšte objavljivali. No, muzička vrednost te i takve kolekcije ploča prevazilazi kvalitet štampe i zvuka – i postaje još značajnija, kada se postavi uz činjenicu da sam istog proleća kada je njegova kolekcija već postala vrednom poštovanja - ja dobio prvu akustičnu gitaru.

Okruženje je bilo takvo da je sve upućivalo ka tome da prvi rif koji bi valjalo naučiti jeste “Smoke on the Water”. Ali, kao postoji priča da u jednoj prodavnici instrumenata postoji natpis: “Sviranje Stairway to Heaven - zabranjeno” (!!!), tako sam i ja taj DP rif “preskočio” i počeo da učim nešto drugačije, slušajući nemilice trake snimljene kod Baneta.
Anyone Can Play Guitar, kaže i Tom Jork.

Šta je “Waiting for the Man” preporučilo za vežbanje? Ova pesma ima svega dva i po akorda: D, G i F (iskusniji bi posegli i za varijacijama – Dsus4, Gsus4). Istovremeno, energija koja je dolazila iz svake rilne (tj. obrtaja trake na kasetofonu) prvog albuma Velveta bila je od one koju smo mi, kao tek osnovani bend želeli da dobijemo. Istovremeno, tekst nam je delovao dovoljno cool, kako četrnaestogodišnjaci naziru nekakvu drug-dealer temu ali je sviraju i pevaju slobodno, jer znaju da to niko ne sluša, želeći da što pre iz potencijalne publike izvuku neku svoju Nico, a možda i Endija, muze i mecene koji će nas voditi dalje, ka srcu rok-end-rola. Poslednje ali nikako najmanje važno - Velvet Underground nisu bili delom radijskog programa - dakle bili su dovoljno egzotični da su se mogli obrađivati bez straha da bi neko sa strane možda i primetio poneku sviračku grešku.

Prva proba “benda” okupljenog oko te kolekcije albuma održana je na mitskom mestu: ruševinama stare biblioteke na Kosančićevom Vencu, i to nakon što smo dobar deo Varoš kapije ižvrljali sprejevima, koristeći zidove kao medij oglašavanja da postojimo - lekcija o privlačenju pažnje je već bila naučena, a i bilo je lakše žvrljati po zidovima u sumrak nego krvaviti prste o žice gitare.

Slučajnim posmatračima/iznerviranim komšijama sa Kosančićevog sve je svakako delovalo krajnje patetično: Bane je svirao na šestougaonoj plastičnoj ambalaži za jogurt i mleko prelepljenoj braon trakom, koja je izigravala bubnjeve, Paja i ja smo akustične gitare “ozvučili” koristeći stare slušalice prilepljene selotejpom za telo gitare, ubodene u microphone ulaz na kasetofonu koji je radio na baterije, dok je Miron pevao dovoljno glasno da nadjača sve izvore “muzike”. Proba je trajala koliko i baterije, koje su, pak, bile više nego dovoljne da smo sve dve pesme koje “smo znali” odsvirali barem dvadeset puta. I koliko god smo, gledano sa strane, sasvim sigurno delovali kao gang of losers – bili smo naivno uvereni da sve to zvuči sasvim solidno i “vidiš da nije teško” i toliko je to aprilsko, toplo popodne bilo magično, označavajući početak muzičarske karijere barem dela benda, koji je nekoliko godina kasnije postao poznat pod imenom Vroom.

I u narednim mesecima i godinama “Waiting for the Man” bila je jedna od onih koje smo kao najčešće svirali - bez obzira na personalne, žanrovske ili aranžmanske promene, promene želja i ciljeva. Vlada (novi gitarista) je sasvim dobro ovladao onim gore pomenutim akordima (tj. susovima) i oni su zaista bolje zvučali na njegovom prvom ibanezu povezanom na Marshall pojačalo, ja sam savladao tekst i uživao u koristima nabavljenog mikrofona – i svirali smo je dugo, sve dok nismo počeli da sviramo naše stvari. Njena jednostavna frenetičnost i ritam koji je dozvoljavao i lošijim sviračima među nama da se nađu u labavom pojasu harmonije učinio je važnim delom odrastanja čitave ekipe.

Ipak – kao što nismo ni te prve večeri, tako nismo ni ikada kasnije uspeli da dobijemo taj zvuk, uzavrelu prljavštinu koja je provejavala iz svakog VU akorda i udarca, kao što sa poetikom nismo nikada uspostavili iskrenu ravan, tj. nismo ga proživeli, to je došlo kasnije i nije tu bilo previše hepi-endova. No i sada, kada čujem prvi krug ova dva akorda, setim se radosti koja nas je obuzimala kada smo uspevali da odsviramo čitavu pesmu gotovo bez greške i pamtim onaj momenat kada Miron na toj ruševini, simbolu naše po rođenju zadate oštećenosti peva “I’m feeling good, I’m feeling so fine”, ubedljivije nego Lu Rid.

Wednesday 31 March 2010

History will teach us nothing

U Srbiji objavljena pod pomalo nesrećnim naslovom „Smešna istorija sveta“ (istorija ne može biti smešna, ponekad ume biti tragikomičnom) – knjiga „The Mental Floss History of the world – An Irrevent Romp through Civilization’s Best Bits (autori Erik Sas i Stiv Vajngard, izdavač "Biblioteka kompjuter", 2009, prevod knjige: ponekad problematičan) otkriva nekoliko detalja koje smo namerno ili slučajno zaboravili, prevideli ili prećutali, a koji bi nam poslužili u daljem razmatranju, planiranju i sprovođenju - budućnosti.

Ovi detalji privlače najviše pažnje:
  • Običaj je bio da vavilonski kraljevi (to su oni čija dela „odzvanjaju u večnosti“) jednom godišnje stanu pred vrhovnog sveštenika i od njega dobiju šamarčinu „koju su mogle da osete i njihove majke“. Ukoliko bi se nakon šamara u očima kralja pojavile suze, dobijao je dozvolu da vlada i u narednoj godini, jer su suze smatrane dokazom njegove iskrenosti i čovečnosti.
  • Prilikom prvog upada u Rim, 410. godine, Vizigoti nisu ubijali civilno stanovništvo Rima, iako su nekoliko godina ranije Rimljani tokom jednog prepada pobili nekoliko hiljada „varvarskih“ žena i dece.
  • Kada je Car Petar rešio da Rusiju učini pomorskom silom, smatrajući da je to najbrži put do svoju otadžbinu otvori prema svetu, 1698. godine proveo je nekoliko meseci u Engleskoj, radeći sa ostalim radnicima na brodogradilištu - želeći da nauči „kako se prave brodovi“.
  • Autor deklaracije Nezavisnosti i zakona koji su garantovali verske slobode u tek osnovanim Sjedinjenim Američkim Državama - Tomas Džeferson - nije verovao ni u Boga ni u Bibliju.
Valjalo bi biti načisto: ove činjenice se u knjizi koriste se kao kurioziteti koji bi verovatno trebalo da se razumeju kao „smešni“ ili „zabavni“. U nekom ozbiljnijem čitanju, barem prvu tačku sa ovog spiska bih ozbiljno uzeo u razmatranje a radi vraćanja u upotrebu.

U knjizi se, uzgred budi rečeno, imenom pojavljuju dva predstavnika srpskog naroda: Gavrilo Princip, ovde predstavljen kao terorista čije je delo ubrzalo početak ionako očekivanog Prvog rata i Zoran Đinđić, kao pretposlednji na spisku političara čije je ubistvo usporilo napredak društva koje su predvodili.

Ova knjiga pomaže da se lakše prihvati ponekad sumanuti tok istorije, lakše je sagledati da će nas sve više biti u istorijskim knjigama, a sve manje u planovima za budućnost.
Ukoliko ne rešimo da utičemo na taj tok.
.