"Hvala", na engleskom!

Montaža: Nick Cave 2008 - >1984

Praćen Zlim Semenjem koji su sinoć zvučali kao otpadnici pakla u potrazi za stepeništem koje iz podzemlja vodi do zaštitničkih anđeoskih krila, Majstor je sinoć pevao i isijavao tako impresivno da je bilo gotovo nedostojno ali i nemoguće i nepotrebno pevati zajedno sa njim. Ta misao me, naravno, nije sprečila da se u ne malo navrata i ja oglasim, nedostojan, sve češće promukao – ne od urlanja, već radosti.

Nije bilo lako popuniti onakav i onoliki prostor - ne publikom već energijom koja je prštala od prvog udara "The Night of the Lotus Eaters" sve do posvete Dilanu i Čoveku u Crnom i trena u kojem je rekao da se uskoro vidimo ponovo, siguran da je zauvek obuzdao sve demone koji su ga ikada vijali.

Zaista se nadam da će biti tako.

Ukoliko budemo opet čekali onoliko - sledeći put će on imati 70 a ja 53.

Nakon rečenice u kojoj posmatraš sebe sa više od pedeset godina, shvatiš da je toliko ikona odrastanja stavljeno na portal u jednom trenu, da si lako mogao da se zagrcneš.

Ipak, nakon ovakvog koncerta dostojanstveno starenje deluje izvesnije, duša je mirnija.

I zato mi se o ovom koncertu više ne piše.
All the Towers of Ivory are Crumblin'... čuvamo za sledeći put.

"Thank You, in Serbian!"
.

Da li je Ludvig sanjao električne pijanine?

Dve, naizgled nepovezane vesti iz proteklih nekoliko dana:

“ASIMO, robot koji je napravila japanska kompanija Honda, sinoć se suočio se sa svojim najvećim izazovom do sada – predvodio je Detroitski simfonijski orkestar za vreme njihovog izvođenja kompozijcije "The Impossible Dream" iz mjuzikla "Man of La Mancha" (...) Međutim, ASIMO ima svoja ograničenja – inženjeri su ga programirali da imitira Čarlsa Burka, direktora Detroitskog simfonijskog orkestra, ali ne može da kao čovek dirigent reaguje na članove orkestra.”

. . .

”Svi Beograđani koji imaju barem malo muzičkog iskustva pozvani su da postanu članovi prvog „Belgrade laptop orchestra“, koji će premijerno nastupiti danas od 21 čas u Studentskom kulturnom centru. Na programu je delo „More and More“ nemačkog eksperimentalnog umetnika umetnika Hansa Kocha, svojevrstan „muzički performans za neograničen broj neozvučenih laptopova“.

Sjajne su te vesti, zaista.

Ipak, iako čak i moja vežbana eustahijeva tuba, nakovanj, uzengija i čekić sve teže razlikuju artficijalno generisani zvuk od zaista odsviranog, iako znam da je nedavno predstavljen software koji generiše muziku „poput Vivaldijeve“, hardware je ono što i dalje pobeđuje i dve stotine majmuna neće generisati Šekspira ukoliko dve stotine godina budu kucali u dve stotine tastatura.

U tu čast, zaključujem ovo nedeljno veče slušajući Rostropoviča i Rihtera, razmišljajući o sjajnoj priči Roberta Silverberga u kojoj hologramski ali i dalje nepismeni i ratoborni Francisko Pizaro sreće isto tako stvorenog ali veoma prisebnog Sokrata, u srcu metafizičkog tanka, generisanog samo radi njihovog sastanka.

I zamišljam Ludviga - pramenova kose koji se poput krila nadvijaju nad sada već vekovima nefunkcionalna uha (ionako nepotrebna jer sva muzika se krije iza njih) – kako sedi naspram Karela i ispituje ga kako izgledaju ti njegovi „roboti“. Karel, nagriženih pluća, ubeđuje Ludviga da je termin zapravo osmislio njegov brat Jozef, te da je Isak takođe veoma zaslužan - i konačno - da bi bilo dobro da popričaju i sa Kejdžom na temu prepravljenog pijanina i 4 minuta i 33 sekunde tišine koja je proglašena muzičkim delom. Ludvig to ne čuje, tišina ga ne zanima već drugi vek, zamišlja kako će, nakon Rostropoviča kojeg je na neki način zapravo imao u vidu pišući neke od pasaža, nekakvi komadi metala dodirivati žice iz kojih će izlaziti mehanička muzika, koju on ipak ne ume da zapiše i to čini da se još jedan pramen nakostreši.

Svako to razume ako hoće (S.T.R.A.H.)

Prve noći izborne tišine pred predsedničke izbore 20. decembra 1992. na talasima Radio Pingvina emitovana je prva “narodna” pesma na frekvenciji 90.9 mHz od osnivanja radija. Nenad Kuzmić - Kuzma obogatio je u etar sa “Moj Milane, jabuko sa grane” kao (otvoreno) navijanje – protivkandidat Slobodanu Miloševiću bio je Milan “So help me God” Panić – i koliko god sada taj čin delovao naivno, nije bila mala hrabrost učiniti tako nešto na prvoj privatnoj radio stanici u gradu, baš te noći.

Dan pre izbora, 19. decembra, u okviru “Idi mi dođi mi top liste”, Kuzma i Dača kao “staru aktuelnu stvar” puštaju “Vođu” grupe S.T.R.A.H (Svako-to-razume-ako-hoće, bend Žikića i Timofejeva), obradu stare “Pied Piper”, kreirajući do tada nezabeleženu lavinu poziva, čak se i Škrbamaca umorila. Za one koji ne znaju ili se ne sećaju – lista se kreirala glasovima slušalaca. “Vođa” je u jednom danu sakupio cca. 1200 poena, što je ostalo neoboreno sve do kraja emitovanja emisije, 1998.

Šesnaest godina kasnije, mogu da reprodukujem gotovo kompletnu Kuzminu playlistu -
nešto kasnije je zavrteo „Love is in the Air“ John Paul Younga, a zatim i „Sun City“ Artists Against Apartheid. Otvorene poruke. Popodne je bilo sunčano i toplo, nada nas još nije napustila. Poslednja pesma u setu bila je, naravno, „I Fought the Law“.

Sve to zajedno, očigledno, nije bilo dovoljno da spase narednih nekoliko godina. Ipak - i dalje verujem u snagu nekih pesama. I verujem da je vredelo čistiti uši u proteklim nedeljama, da bi se u nedelju uveče konačno čula i neka dobra vest.

Evo i "Vođe".