Friday, 6 October 2017

Noćurak te greje [emisija]


Večeras nam trebaju 
pesme koje greju.

Po abecednom redu:

Andrew Bird, 
Barry Adamson & Nick Cave, 
Bedouine, 
Charlotte Gainsbourg, 
Dan Auerbach, 
David Bowie, 
Don Bryant, 
Iggy Pop, 
Iron & Wine, 
Jay-Jay Johanson, 
Leonard Cohen, 
Lizz Wright, 
Melanie De Biasio, 
Mocky, 
Norah Jones, 
Pretenders feat. Neil Tennant, 
R.E.M.
Rufus Wainwright, 
Shawn Colvin, 
Son Little, 
The War On Drugs, 
Thomas Dybdahl, 
Tindersticks, 
Tom Petty & The Heartbreakers, 
Valparaiso feat. Phoebe Killdeer & Howe Gelb, 
Van Morrison.




Thursday, 5 October 2017

Milan Milišić: "Unutrašnje stvari" (fragmenti)


Pošten i zlonamjeran (1976)

Dužnost je umjetnika da bude pošten i zlonamjeran, za razliku od običnog, uglavnom dobronamjernog i nepoštenog svijeta. 

*

Smeće (1976)

Količina smeća koju jedno društvo proizvodi je upravo proporcionalna sa napretkom.
Količina smeća koju pojedina proizvodi je upravo proporcionalna s njegovim napretkom.
Ili, što više smeća proizvodite, to ste napredniji.
Ili, što više smeća proizvodite, dalje ćete dogurati.
Ako se taj trend nastavi, jednoga dana u idealnom društvu proizvodit će se isključivo smeće (Loše zaključivanje. Treba reći: nelimitirane količine smeća.)

Budući proizvođači smeća imajte razumjevanja za našu nerazvijenost.

*

Otoci (1976)

More je ona vrsta samoće koju samo otok može prekinuti, a da nam ne bude neugodno, da se ne moramo odreći svojih misli. Kopno je zaglušuje; nemoguće je smiriti i produžiti njeno trajanje. Kao stari, tih prijatelj, otok se smješta u prostor koji za njega izdvajam.
Otok puši i ćuti.

*

Otoci 2 (1976)

Otok se ne da. Njegova duša je dostupna samo luđacima, ubojicama i pticama.
Sad znam: na otocima vlada eho onog stanje koje - u nekoj apsolutnoj prirodnoj nemoći zbližava ljude: stanje zemljotresa, poplava, zaraza... Taj osjećaj karantina u nekom sunčanom velu, ta ovisnost o prirodi s jedne i ljudskom naporu s druge strane gradi duhovne zidine otoka. Što dalje od kopna, otok je bliži bogu.


*

Pogledaj, Dubrovnik! (1982)

Jedan od najsigurnijih načina da uopće ne vidite Dubrovnik je da dolazite ljeti; važan odnos između figure čovjeka i arhitekture Grada poremećen je. Hrpa prolaznika zaklanja vam pogled na pojedinca i na zgrade, na prozore, vrata. Njihova otvorena usta, volti njihovih očala za sunce, njihova gola ramena... sve je to onaj višak koji prikriva suštinu prostora koji je Dubrovnik. To je onaj, najzlorabljeniji klik-klak pogled sa istočne strane: svedeni otvori Gradske kafane, nekadašnjeg Arsenala, srezane kamene pačetvorine ribarcnice iz austrijskog vremena i zbijeni volti Kapetanije. Među njima gotovo se ne primjećuju prava vrata gradska, ona što vodi prema Sponzi i ona prema Gospi. Izmiče čist kubizam masa zidina, onaj kubističi skut grada od sjevernog brida Gradske kafane do Revelina i mase istočnog mosta.

Tek ako očistite svoj pogled od tih nanosa novije povijesti, tek tad osjetite osnovnu masu grada kao monolitni kamen s otvorima - bužama - počinjete polako sagledavati Dubrovnik, tu kameni razbrijalicu u čijoj je formi sve vječito i u čijoj je suštini sve uvjetno. 

Nasuprot ograničenog broju načina da se Dubrovnik ne vidi, postoji bezbroj načina da se Dubrovnik vidi. U takvim prilikama svaki put sam zapanjen, kao putnik došao izdaleka i slučajno tu zatečen jasnošću iskaza. 

Takav je primjerice pogled iz jutarnjeg aviona na Grad što leži kao hladna kamena računalica na zategnutoj plohi modrog damasta. Ovu plohu para nečujeno jedan motorin, netko tko je rano pošao skupiti mreže i ne pomišljajući da je živi element slike koju netko iz visine promatra. Tek kad zvuk avionskog motora prospe na njega sjeme svojih decibela, kad nadjača zvuk njegovog "Albina" ili "Tomosa", on podiže glavu i zaklanja dlanom oči od niskog jutarnjeg sunca. Misli onih u brodu aviona i onih u barci zatrepere načas u istom prostoru, u prividnoj konfrontaciji razmjene se iz svoji različitih brzina i nakana, a onda pažnju skrene nešto drugo, san Grada opet nadjača jutro, avion sklizne iz ovog svjeta lakim trzajem kao da je poslednji kojim se zmija izvlači iz košuljice.

*

Mršavljenje (1984)

U 10 jutros sam bio debeo kao odvratna životinja. Nisam mogao podnostiti ogromni nabubreli trbuh pred sobom; kilaža me rušila.
A onda sam pio vino, pušio i mršavio. Pitanje odlučnosti. Oko 12 sam se već osjećao bolje. U 1 sam mogao u kupatilu stati na vagu s prašnjavim prozorčićem. U 2 sam otvorio novu kutiju cigareta i pio poslednji ostatak vina. Bio sam elegantan, da ne kažem vitak.

*

Ljudi zastaju pred izlozima (1986)

Ljudi zastaju pred izlozima, 
I pažljivo motre,
Možda bi se štogod moglo kupiti za kuću
Nešto jeftino,
A da unapredi život.

*

Kako nas... (1989)

Kako nas smrt umije iznenaditi, kao da je posljednje što bi se moglo očekivati da se dogodi živu čovjeku. 

*

O nacionalizmu (1990)

Sukob je zajednička kob, SU-KOB!
U suštini nacionalizama je vjerski rat.
A vjerski rat - što je?
Djetinjasto otimanje za naklonost Božju.



*

Tamo gdje... (1987)

Tamo gdje sam unajmio odjelo za maturalnu
Unajmitu ću i frak za svoj pogreb.

*

Mogao bih (1987)

Mogao bih uskoro umrijeti
Jer nemam pametnijeg posla
Slušajući zaglušenu eksploziju
Svake mrvice kruha koja pada na pod.

Dubrovnik u plamenu, Pavo Urban
*

Milan Milišić rođen je 6. jula 1941. u Dubrovniku. 
Objavio je nekoliko zbirki pesama, bavio se novinarstvom i prevođenjem. Prevodio je pesme Roberta Frosta, preveo nekoliko drama Harolda Pintera, sa Meri Milišić je preveo 'Hobita' Dž. R.R. Tolkina. 
Milan Milišić je poginuo 5. oktobra 1991. od granate koja je tokom napada na Dubrovnik pala na njegov stan.

"Razgovarali smo nekoliko dana prije pogibije telefonom. Do tada je radio kao dramaturg u dubrovačkom kazalištu i oporo se šalio s tim kako su mu, usprkos tome što nije bilo većeg Dubrovčanina od njega, dali otkaz zato jer je nije bio pravovjeran i poželjnih krvnih zrnaca. Danas na godišnjicu njegove smrti u Kazalištu održavaju komemoracije i drže dirljive govore. Da nije poginuo, ti isti bi se potrudili da ga zaborave, kao što danas zaboravljaju da su ga upravo oni otjerali." (Pero Kvesić)

*

Zapisi prekucani iz knjige "Unutrašnje stvari", Prosveta, 2008, priredila Jelena Trpković.
Knjiga kupljena za 100 dinara pre tri godine u "Geci Konu".


Saturday, 30 September 2017

Nick Mulvey: 'Myela' (ili o plesu i plaču u pet minuta i trideset pet sekudi)

Malo toga u početku najavljuje da će se negde u trećem minutu pesme dići jugo koji će noge poterati na ples a knedlu ka grlu.
Onda se pojavi stih:
‘I’d rather die once in the sea than dying slowly every day that I stay’. 
Nik kaže da je rečenicu izgovorio Deo Gratias iz Nigerije.
Deo ima dvanaest godina. 
Pobegao je.

*

I onda se digne vetar koji baca taj splav po talasima:

"Oh, help me in my hopelessness and free me from the cage of civilization
Save me from my selfishness and my indifference to my neighbor"


Sve do refrena koji leči sve i koji će ti danima odzvanjati glavom:

'I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor
I am your neighbor, you are my neighbor'.

Autor spota je Majid Adin, iranac.
Uradio je animaciju i za Eltonovu 'Rocket Man'
I on je pobegao.

'God only knows the pain you feel to leave your country looking for a home.'





Monday, 25 September 2017

Postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena [Rovinj]

Dobro je što još uvek postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena, 
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu; 
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!; 
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti, 
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena, 
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.










Prethodni susreti sa Rovinjom >>
.



Monday, 18 September 2017

Nema tišine i nema predaje! [intervju]


Veliko hvala Jovani Svirac na strpljenju, vremenu i izuzetno prijatnom razgovoru o muzici, radiju, medijima i oglašavanju.


Intervju je dostupan na stranicama portala Pancevo City >>



Friday, 15 September 2017

Najdraže pesme trećeg frtalja 2017 [emisija]

Trideset i tri pesme po kojima ću pamtiti treći frtalj 2017!

Po abecednom redu:

Beck,
Bohemija,
Brand New,
Declan McKenna,
Destroyer,
Emily Haines & The Soft Skeleton,
Father John Misty,
Flyte,
Ghostpoet,
Grizzly Bear,
Ibeyi & Kamasi Washington,
Iron & Wine,
Jamila Woods,
Kelley Stoltz,
Kommode,
LCD Soundsystem.
Melanie De Biasio,
Nadine Shah,
Neil Finn,
Nick Mulvey,
Nicole Atkins,
St. Vincent,
Sundowners,
The Babe Rainbow,
The National,
The War On Drugs,
Tori Amos,
Trevor Sensor,
Tricky & Martina Topley-Bird,
Vasko Atanasoski.





Friday, 8 September 2017

Raspevani Noćurak ili pesme za glasno pevanje [i u mraku]


Naučnici kažu da oni koji pevaju - pod tušem, u sobi, u automobilu, na ulici ili koncertu, 
a naročito oni koji pevaju u horu - oni su srećniji. Više se smeju.
Pevanje luči endorfin. 
Pošto je razloga za sreću oko nas sve manje, večeras pevamo.
Zar je važno što je mrak? Mrak je samo svetlo kad se odmara.

Queen, 
The Beatles, 
of Montreal, 
Medeski Martin & Wood, 
Mink de Ville, 
Dr. John, 
Van Morrison, 
Kevin Rowland, 
Allison Moorer & Shelby Lynne obrađuju "Into My Arms"
Mark Eitzel, 
Dan Auerbach, 
Violent Femmes, 
James, 
Travis, 
R.E.M, 
DB Boulevard, 
Jens Lekman, 
Peter Gabriel, 
Elbow, 
Sivert Hoyem, 
David Bowie...





Thursday, 24 August 2017

Alberto Mangel piše o čitanju Borhesu [fragmenti]

Autor izuzetne "Istorije čitanja" i  još bolje "Biblioteke noću" je sticajem okolnosti nekoliko godina čitao knjige tada već slepom Borhesu. 

U "Povijesti čitanja", Mangel piše i o tome:

"Jednog poslijepodneva, Jorge Luis Borges došao je u knjižaru u pratnji svoje osamdesetosomogodišnje majke. Bio je slavan, ali ja sam tek pročitao nekoliko njegovih pjesama i priča i nisam bio pretjerano oduševljen njegovom literaturom. Premda gotovo potpuno slijep, odbijao je nositi štap i rukom je prelazio po policama kao da prstima čita naslove. Tražio je knjige pomoću kojih će proučavati anglosaksonski, što mu je bila postala najnovija strast (...) Na kraju se okrenuo i zatražio od mene nekoliko knjiga. Neke sam našao, a druge pribilježio. Na odlasku zapitao me radim li svake večeri, jer treba (rekao je to gotovo ispričavajući se) nekoga da mu čita, zato što se njegova majka vrlo brzo umara. Pristao sam.
(...) 
Evelyn Waught napisao je priču u kojoj, usred amazonske džungle, spasilac prisiljava spašenoga čovjkea da cijeli život naglas čita Dickensa. Dok sam čitao Borgesu, nikada nisam imao osjećaj da samo ispunjavam svoju dužnost. Očaravali su me ne toliko tekstovi na koje me je on navodio da ih otkrijem, koliko njegovi komentari, koji su bili široko ali nenametljivo eruditski, vrlo smiješni, ponekad okrutni, gotovo uvijek neophodni. Osjećao sam se kao jedini vlasnik izdanja s pomnim tumačenjima, koje je sastavljeno za moju isključivu uporabu. Naravno da to nisam bio, ja sam (kao i mnogi drugi) bio jednostavno njegova bilježnica, aide-memoiree koji je slijepom čovjeku bio potreban kako bi sabrao misli."*

U drugoj knjizi, kratkoj ali slatkoj "Sa Borhesom", Mangel nastavlja:

"Poslednji put sam mu čitao 1968; njegov izbor za to veče bila je priča Henrija Džejmsa Veseli kutak. Poslednji put sam ga video mnogo godina kasnije, u Parizu, u podrumskoj sali za doručak hotela, 1985. godine. Govorio je malodušno o Argentini i rekao da, iako neko mesto smatrate svojim i kažete da živite tamo, zapravo mislite na grupu od nekoliko prijatelja koji određuju to ili bilo koje drugo mesto kao vaše. Govorio je o gradovima koje je smatrao svojim - Ženevi, Montevideu, Nari, Ostinu, Buenos Ajresu - i pitao se u kojem će od njih umreti (zapravo je napisao i pesmu o ovome). Odbacio je mogućnost da to bude u Nari, u Japanu, gde je "sanjao strašnu prikazu Bude, koju nisam video ali sam je dodirnuo". "Ne želim da umrem okružen jezikom koji ne razumem", rekao je. Rekao je da iščekuje kraj. Rekao je da ne može da razume Unamuna, koji je pisao da žudi za besmrtnošću. 

"Neko ko žudi da bude besmrtan mora biti lud, zar ne?"**

Iako se rečenica "kada pisac umre on postaje knjiga, što, nakon svega, nije loša inkarnacija." pripisuje Borhesu, u njegovoj zaostavštini do sada nije pronađena. 

Ideja o raju kao "svojevrsnom obliku biblioteke" je svakako njegova.

Horhe Luis je rođen na današnji dan 1899. godine.

* prekucano iz "Povijesti čitanja", izdanje "Prometej", Zagreb.
** prekucano iz "Sa Borhesom" Alberta Mangela, Geopoetika, Beograd.



Sunday, 20 August 2017

"Muzej prepiske (lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima)", Džon Ašer

Evo hrestomatije koju vredi čitati, prelistavati i izučavati u trenucima kada sumnjate u vrednost iskrenosti, moć reči i smislenost borbe; kada vam je potreban podstrek za borbu, ili jednostavno smeh. 

"Muzej prepiske" je projekat koji je Džon Ašer započeo na blogu "Letters of Note" >>, na kojem je objavljivao dirljiva, šaljiva, nedolična, istorijski važna i nevažna - uvek izvrsno sročena pisma nepoznatih i poznatih ljudi namenenja ljubavnicima, potomcima, suprugama, američkim predsednicima, urednicima novina, kolegama, glumcima, Hitleru, obožavaocima.  

Izbor od stotinu dvadeset i pet pisama praćenih skeniranim originalima objavio je 2013. kao knjigu, koju je kod nas objavila 'Geopoetika' (prevod Jelene Lazić) u velikom formatu, što je razlog više za posedovanje i često prelistavanje. U ovoj knjizi je lako izgubiti se, ali i pronaći blago.

(Ovde bih mogao ostaviti i pasus o tome da tekst postaje kandidatom za umetničko delo tek kada je pisan u životnoj nuždi, ali to bi me odvelo u 'literarno prenemaganje i izvodijadu'.)

Knjigu "Muzej prepiske" vrednom ne čine samo pisma poznatih. Naravno da je zabavno čitati pismo u kojem Elizabeta II šalje Ajzenhaueru recept za palačinke; Džek Keroak nagovara Branda da glumi u ekranizaciji njegove knjige "Na putu"; odbijanje Nika Kejva nominacije za MTV nagradu; rođendansku čestitku Marka Tvena Voltu Vitmenu; Gandijevo pismo Hitleru ili pismo mladog Fidela Kastra koji u dvanaestoj godini na lošem engleskom traži Ruzveltu da mu pošalje 'novčanicu od deset zeleni američkihdolari', zato što je nikada nije video... Ali, vatromet postaje još zabavniji i šareniji kada se naiđe na pisma koja su poznati pisci, muzičari ili političari pisali (svojeručno, ne preko sekretara) 'običnim ljudima'. 
Zapanjujuća je dovitljivost Roalda Dala u odgovoru devojčici koja mu je poslala san u boci; ton pisma Igija Popa nepoznatoj devojci koja mu šalje jadikovku od dvadeset stranica; pismo urednika njujorškog lista 'San' devojčici koja se pita da li Deda Mraz postoji; saveti koje Džon Krikfaluzi deli sa anonimnim tinejdžerom na temu crtanja, stripa i animacije, docrtavajući Rena i Stimpija na marginama pisma... No, među najbolje napisanim i onima koja se najsporije čitaju su ona koja nama nepoznate osobe pišu deci, rođenoj i nerođenoj, supružnicima koje više neće videti, to su redovi koji ovu knjigu čine potpuno dragocenom. Pisma bivših robova nekadašnjim vlasnicima; pismo majke koje prepričava masektomiju koja je izvršena nad njom bez anestezije 1855. godine... čuda, čuda, čuda.

(Ovaj pasus je zgusnut i pomalo haotičan zato što nije lako izabrati jedna a ne pomenuti druga pisma, osećaj je sličan onome kada otvorite bombonjeru i ne znate šta prvo uzeti.)


Sol Levit piše Evi Hese

.

A možda ga još dragocenijim čini vreme. 
Gotovo sva pisma okupljena u "Muzeju prepiske" nastala su na staromodan način - papir, olovka, ruka, mašina za kucanje, ponekad na memorandumu hotela ili avio-kompanije zato što su pisana tokom putovanja ili u brzini. Nastala u vreme kada su internet i elektronsko umnožavanje dokumenata bili van poimanja ili skora budućnost - ova pisma nas vraćaju u (kao da je juče bilo) vreme kada smo se obraćali jedni drugima pismom na pismo bez ideje da bi to i neko drugi mogao pročitati te samim tim verovatno i otvorenije i iskrenije nego što činimo danas; da je taj primerak koji upravo pišemo jedini, da ne postoji undo. U vreme kada su printeri postali 'passe', kao i elektronska pošta te se uglavom dopisujemo u formatima ograničenim prostorom ili brojem karaktera - ova pisma zaista postaju muzej jedne faze čovečanstva u kojoj smo komunicirali drugačije.

No, dosta teoretisanja, vreme za slatkiše.


*


Hvala ti za san

Roald Dal Ejmi Korkoran, 10. februara 1989.

(uvodna napomena autora, prim. N)

Jednog kišnog nedeljnog popodneva 1989. godine, sedmogodišnja devojčica, odlučila je da napiše pismo Roaldu Dalu, jednom od najuspešnijih pisaca za decu svih vremena i, što je bilo važnije za Ejmi, osobi koja je napisala njenu omiljenu knjigu, VDDŽ - predivnu, mahičnu priču o dobroćudnom džinu koji skuplja lepe snove pa ih onda dune kroz prozore usnule dece. S tim na umu, zajedno sa pismom mlađana Ejmi je Dalu poslala i jedan veoma prikladan i dragocen poklon: koristeći kombinaciju ulja, obojene vode i šljokica, napunila je bocu svojim snom. Sudeći po njegovom odgovoru, Dal je devojčicu sasvim razumeo. 


Džipsi Haus
Grejt Misenden
Bakingšemir
HP16N0BP
10. februara 1989.

Draga Ejmi,
Moram da napišem posebno pismo da ti zahvalim za san u boci. 
Ti si prva osoba na svetu koja mi je poslala san, i vrlo si me zainteresovala.
A i san mi se veoma dopao. Večeras ću sići do sela i dunuti ga kroz prozor nekog usnulog deteta da vidim kako radi.

S ljubavlju od,
Roalda Dala

*

Ja volim reči

Robert Piroš različitim primaocima
1934.

Godine 1934. njujorški kopirajter Robert Piroš dao je otkaz na svom dobro plaćenom poslu i uputio se u Holivud, odlučivši da započne karijeru scenariste o kojoj je sanjao. Kada je tamo stigao, prikupio je imena i adrese svih režisera, producenata i direktora studija koje je uspeo da pronađe i poslao im, zasigurno, jedno od najboljih i najupečatljivijih propratnih pisana koje je ikada napisano; pismo koje mu je obezbedilo tri razgovora za posao, posle kojih je jedan i dobio - kao pisac-saradnik za studio MGM. Petnaest godina kasnije Robert Piroš dobio je Nagradu Akademije za najbolji originalni scenario za rad na ratnom filmu Battleground. Nekoliko meseci nakon toga osvojio je i Zlatni globus.



Poštovani: 


Ja volim reči. Volim masne puteraste reči, kao što su glib, podlost, lepljivost, čankoliz. Volim uštogljene, koščate, škripave reči, kao što su uskogrud, mrzovoljan, dobrodržeći, oproštajni. Volim lažljive, crno-je-belo reči, kao što su mrtvozornik, likvidirati, berberski, opajdara. Volim uglađene reči sa slovom 'v' u sebi, kao npr varalica, vitkost, valjanost, živost. Volim hrskave, krhke, praskave reči kao rascepkati, priklještiti, ćuškati, krastav. Volim mrzvoljne, razdražljive, čangrizave reči, kao što su zabušavati, mrki, odrpan, neotesan. Volim nebesa-mi, o-milostivi reči kao što su nakinđuren, iznuren, udešen, rutav. Volim elegantne, cvetne reči kao što su letovati, putešestvovati, jelisejski, vedar. Volim crvolike, vijugave, sipkave reči kao što su gmizati, jecati, cvileti, kapljati. Volim reči koje se kikoću i smejulje, kao što su čuperak, grgoljiti, žuboriti, podrignuti. 



Volim reč scenarista više od reči kopirajter, pa sam odlučio da dam otkaz na poslu u jednoj marketinškoj agenciji u Njujorku i oprobam sreću u Holivudu, ali pre nego što sam odlučuo, otišao sam u Evropu i godinu dana studirao, razmišljao i glupirao se. 

Upravo sam se vratio i još uvek volim reči.


Da li bih mogao sa vama da razmenim nekoliko?

Robert Piroš, Avenija Medison 385, soba 610, Njujork.

*

Navijte sat

E.B.VAJT G. NADOU

30. marta 1973.

E.B. Vajt je s razlogom bio višestruko nagrađivan pisac. Jedan od najboljih esejista generacije, Vajt se rodio 1899. godine i za života je objavio bezbroj uticajnih radova za Njujorker i Harpers. Marta 1973. napisao je ovaj savršeno sročen odgovor izvesnom gospodinu Nadou, koji je Vajta pitao šta misli o budućnosti ljudske vrste koja se njemu samom činila sumornom.



Severni Bruklin, Mejn.
30. marta 1973.

Dragi g. Nado:

Sve dok postoji ijedan ispravan čovek, sve dok postoji ijedna saosećajna žena, ima nade da se ta infekcija proširi, i da prizor pred nama ne bude pustoš. U teškim vremenima, nada je jedino što nam preostaje. U nedelju ujutro ću ustati i naviti sat, i to će biti moj doprinos redu i postojanosti.



Mornari imaju jedan izraz za vreme, kažu: vreme ume odlično da blefira. Prepostavljam da to važi i za ljudsko društvo - možda izgleda kao da se smrklo, ali onda, odjednom, pojavi se vedro nebo između oblaka, i sve se promeni, ponekad sasvim iznenada. Očigledno je da je ljudska vrsta napravila neobičnu zbrku od života na ovoj planeti. Ali kao narod verovatno u sebi imamo i seme dobrote koje već poduže čeka da proklija, čim to uslovi dozvole. Radoznalost, upornost i genijalnost uvalile su čoveka u veliku nevolju. Možemo se samo nadati da će mu te iste osobine pomoći da se iz nje iščupa. 
Držite se. Nadajte se. I navijte sat, jer sutra je novi dan

Iskreno Vaš ,
E.B.Vajt



Džek Keruak piše Marlonu Brandu.




.

Thursday, 17 August 2017

Avgustovska Petkovača :: Happy Friday, #12

www.shape.com



Avgustovska Petkovača!
Red rok-end-rola, soula, red fanka, onda egzotika i Afrika, suncobran na kraju bez mešanja i mućkanja.


Mose Allison,
Sam Cooke,
Lyn Collins & James Brown,
The Fatback
Band,
William Onyeabor,
Kid Creole & The Coconuts, 
Talking Heads, 
Carlinhos Brown, 
Chakachas, 
Mop Mop, 
Susso i
sedamnaest minuta čudesne "The Path" Ralph MacDonalda.


.

Saturday, 5 August 2017

Jovan Hristić: "Terasa na dva mora"


Možda je to odraz lenjosti, ja pak verujem da je u pitanju ljubav: već godinama, bez obzira na to na koji deo obale Mediterana se putuje, bez brojanja dana namenjenih za odmor i očekivanja od putovanja, tri knjige su uvek u torbi: Hristićeva "Terasa na dva mora", njegove pesme i Sandrarova "Iz celog sveta u srce sveta". Ostale knjige biraju se prema želji, raspoloženju ili gabaritima koje zauzimaju u koferu.

"Terasa na dva mora" je štampana u tužno malom tiražu od sedam stotina primeraka 2002. godine, po svemu sudeći nakon njegove smrti. U antikvarnicama je ima "više nego malo" odnosno nikada, na portalima posvećenim menjaži ili kupovini knjiga je uvek statusu "prodata", a ovaj moj hrabri primerak mekih korica i lošeg poveza je proputovao toliko kilometara samnom i nakupio se soli na stranicama da čitanje ove knjige zahteva posebnu pažnju i otvaranje samo u danima kada na plaži nema vetra.

(Zato je prekucavam, ubrzano, bojim se da će vetar sledeći put odneti neku stranicu.)

Ono što se nalazi između korica "Terase na dva mora" je poput šake pune najfinijeg šljunka izmešanog malim školjkama i peskom. Priče o otocima Jadrana, Grčkoj, Homeru a na kraju - jedan od najlepših eseja koje sam do sada pročitao o Mediteranu, a pročitao sam ih već prilično mnogo, u kojem Vava raščlanjuje metafiziku Podneva na moru plivajući od Kamija do Valerija a zatim se udubljuje u jednu njegovu pesmu, 'vrhovnu pesmu našeg stoleća", kako je nazvao Vinaver i 'goneta' je , sve dok ne prizna da možda pogrešno misli, ali da mu niko ne može oduzeti pravo da zamišlja i izmišlja.

Esej nije kratak i nije za nestrpljive.
Ali je gust poput mora u podne i lepi se za prste poput smole borovine. 
Slanoljupci će uživati.
Čitati u tišini, ili uz neki album Paola Fresa koji miriše na so.


*

TERASA NA DVA MORA


Leto, prostranije od Carstva.
(Sen-Džon Pers)

Svetlost je unela u taj predeo istinu.
(Rastko Petrović)

Kuća sa terasom nalaz ise na jednom rtu gurnutom u more. Može se učiniti da "gurnut" nije baš najspretnije izabrana reč, ali ako ste jednom izašla iz kuće na terasu biće vam jasno da se jedino njome može opisati ono što se sa vama dogovodilo kada ste se našli sa tri strane okruženi morem, a kopno iza vaših leđa kao da je odjednom nestalo i ostavilo vas da lebdite nad beskrajnim prostranstvom mora. Može se takođe učiniti da ni "prostranstvo" nije mnogo srećna reč, pogotovu što je još i "beskrajno", ali i ona savršeno odgovara istini, pošto je na toj terasi sve što bi drugde bilo literarno prenemaganje, bila istina.

Terasu smo nazvali "terasa na dva ora". Ono što je bilo na jednoj strani bilo je jedno more, ono što je bilo na drugoj, drugo. Iz jednog Sunce - "ružoprsta zora" Homerova - izlazi, u drugo zalazi. Ali o zalascima Sunca na moru Homer, na žalost, ne govori ništa. Moramo se snaći kako znamo i umemo da bismo našli sliku koja će nam zalazak sunca opisati isto onako upečatljivo kao što "ružoprsta zora" opisuje izlazak. Moramo strpljivo posmatrati šta se sve zbiva na nebu kada svetao krug Sunca, koje nas više ne zaslepljuje svojim sjajem, počne polako da se spušta ka ravnoj crti horizonta i da tone za nju, i gonetati šta nam njegove boje govore o danu koji nas sutra čeka.

Zalazak sunca na moru prizor je daleko bogatiji, raznovrsniji i zanimljiviji od izlaska, Jutarnje Sunce izađe iz mora, bez mnogo okolišavanja skida sa sebe naslage noći i upućuje se ka zanitu, ostavljajući nekoliko jednostavnih poruka za sobom; večernje Sunce puno je znakova i predskazanja. Sa "terase na dva mora" bezbrdoj puta sam gledao Sunce kako zalazi - video sam ga ogromnog, usijanog i crvenog, jasno ocrtani krug na čistom i ozarenom nebu što obećava lepo vreme; video sam mutne i nečiste zalaske u kojima se Sunce vuče prljavim i bolesnim nebom, i koji ne obećavaju ništa dobro ni nama na kopnu, ni onima na moru; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo bledunjav, slab, beskrvni svetao kurig iza navučene skrame oblaka; video sam nezdravo užarena Sunca presečena zlosutnim crnim oblacima, tankim i pravim kao oštrica noža; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo mala svetla rupa u nebu gustom i neprozračnom kao gnoj...

Od poslednjih časova jutra do prvih časova večeri, vrata koja vode na "terasu na dva mora" preko leta su bila obično zatvorena, a teške zavese zaostale iz nekog davnog prošlog vremena koje su odisale ništa manje davno prošlim mirisima navučene, kako bismo bili zaštićeni od vreline i zaslepljujućeg bleska podnevnih sati. I dok su napolju sile svetlosti osvajale dan, i Sunce se upinjalo ka zenitu, u kući su vladali polumrak i tišina. Literatura bi zahtevala i tihe otkucaje nekog drevnog časovnika, ali ja se ne sećam da ih je bilo - kao što literatura ima svoje zahteve, i stvarnost ima svoje pravo da ne haje za te zahteve.

Znao sam da sedim u toj sobi iz koje se izlazilo na terasu, čekam da Sunce stigne do najviše tačke Podneva, i zaustavi se u njoj kao pobednik, osvajač pred kime se najzad rasprostrlo ogromno prostranstvo nad kojim on sada ima apsolutnu vlast. Ono se nije moralo videti u tom času; ono se osećalo sa druge strane zatvorenih vrata, kroz navučene zavese, pa čak i kroz debele kamene zidove starinski građene kuće. Ono se osećalo kao prisustvo, kao dodir, kao moć, kao neki tajanstveni događaj koji će u jednom mahu preobraziti čitav svet.


Tada bih, po cenu da dobijem sunčanicu, razmakao zavese, otvorio vrata i kao opčinjen izlazio na "terasu na dva mora". Sunce je bilo visoko, u njegovoj svetlosti more je bilo gusto i neprozirno plavo; tu i tamo, na njemu bi se videlo poneko belo jedro, ili brod koji plovi ko zna kuda. Taj čas se nije smeo propustit; bilo bi sramno sedeti u zatvorenoj i zamračenoj sobi dok Sunce likuje u bleštavom sjaju svoje pobede.

Izlazio bih, razume se, bos. Bilo bi svetogrđe ne dopustiti našem telu da se bez prepreka sretne sa kamenom "terase na dva mora". Leto je doba nagote i dodira, a dodir toplog kamena pod stopalima jedan je od najlepših iz bogate riznice u kojoj leto drži svoje dodire spremne za nas. Taj dodir sa kamenom je saobraćanje, Kamijev "dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca" u kome se razmenjuju bezglasne poruke i koje nas uvode u preobražaje što se zbivaju u času Podneva.

Dodir. Ali, šta je dodir? Filozofi najčešće i najviše pišu o vidu; Bodler je bio obuzet mirisima; sladokusci su obuzeti ukusom; poneko napiše i nešto o sluhu. O dodiru gotovo da niko ne govori. Kao da se u njemu ništa ne događa: stavite ruku na topao kamen, zakoračite na tople kamene ploče, malo se ugrejete, i to je uglavnom sve. Ali čak i da jeste sve, to nije malo: ne smemo zaboraviti da Kami, koji je jedan od vrhunaca moderne mediteranofilije, da na kežamo mediteranomanije, i kome se uvek moramo obraćati kada govorimo o letu i o Sredozemlju, ne govori uzalud o "životu sa ukusom toplog kamena" - topao kamen znači nešto mnogo više od ugrejanog komada stene, i što on nosi sa sobom zna da se rasprostre čitavim našim životom.


Ali da bi se otkrila misao koja prebiva u dodiru treba upotrebiti ruku, a to je nešto što filozofi retko čine. Da čine, shvatili bi da je istina dodira sa kamenom u tome što ljudsko telo, ili ljudsko meso, ako hoćete, biva na tajanstven način preobraženo: ono postaje element. "Meso (chair) nije materija, nije duh, nije supstanca", kaže Merlo-Ponti u Vidljivom i nevidljivom. "Da bi se odredilo šta je ono, potreban je starinski izraz "element" u smislu u kome se on upotrebljava kada se govori o vodi, o vazduhu, o zemlji i o vatri..."

I to se zbiva u Podne.
Podne je veliki, tajanstveni i mistični čas na Sredozemlju. Verovatno i na drugim morima, na svakom na svoj način. Ono ima nešto što ni izlazak, ni zalazak sunca nemaju - ono nije samo prizor, već i sila koja upravlja veličanstvenim preobražajem što prodire do u najdublje dubine onoga što nazivamo bićem, jednom od onih reči koja više obećava nego što ispunjava obećanja. Podne nije samo jedan događaj na nebu, u času Podneva mi prekoračujemo granice jednog sveta i ulazimo u jedan drugi koji uzalud pokušavamo da opišemo rečima, pošto se u preobražaju koji se zbiva u Podne istine ne otkrivaju rečima, već dodirom. "Istine koja ruka može da dodirne", kaže Kami.

Podne je čas najkraćih senki, u kome zamire sve. I izlazak, i zalazak sunca govore nam ponešto; Podne ćuti. Podne je čas u kome sve staje, kao i ljudsko srce što zna da za trenutak stane, preskoči jedan otkucaj, i onda nastavi da radi.  U Podne, u zaslepljujućoj svetlosti sunca, sve postaje Jedno, i mi se nađemo u "blistavo belom biću" Parmenidovom, nepokretnom, celom, okruglom, u kome nema ni pukotina, ni praznog prostora, u kome smo "svuda od središta podjednako daleko". Četiri veka posle Parmenida, Lukrecije će reći da je svemir bez granica i bez mere i da, na bilo koje mesto da se u njemu postaviš "sa svakog isti beskraj ostavljaš". U užarenoj tačci Podneva, taj se beskraj otvorio za nas i uvukao nas u sebe.

Pesnici su napisali sijaset pesama što o izlasku, što o zalasku Sunca, ali o Podnevu više nego malo. Izgleda da Podne i Dan ne spadaju u njihovu omiljena carstva. Da li je to zbog toga što je Podne čas nemilosrdne i nepoštedne svetlosti u kojoj nestaju dvosmislenosti koje stvarima daju magle i tame, i tako ih čine privlačnim, u tajanstvenom, u onome što je samo nagovešteno?

Možda. Ipak, postoji jedna velika pesma koja govori o Podnevu i o zbivanjima u tom raskošnom času. 

To je Le Cimetiére marin, Groblje kraj mora.

Na našem jeziku, Valerijeva pesma postoji u četiri prevoda: jedan je Vinaverov, objavljen u časopisu Književnost 1955. godine; drugi i treći su dve verzije prevoda Kolje Milićevića, koje su objavljene 1965. i 1969. u časopisu Savremenik; četvrti je prevod Ivana V. Lalića, objavljen u njegovoj Antologiji novije Francuske lirike 1966. godine. Osim Homera, Dantea, Šekspira i nekoliko Bodlerovih pesama, nema pesnika koji je kod nas zaslužio da bude toliko puta preveden, i ovi prevodi, pogotovu što se među njima našao Vinaverov, pozivaju makar i na najblaža poređenja. Vinaverovim prevodima često je prebacivano da znaju da odlutaju od  originala dalje no što je dozvoljeno, a njegovim komentarima da su više ushit nego misao i objašnjenje. Drugim rečima, njegov prevod Valerija bio bi više Vinaver nego Valeri.

To je dosta olako rečeno. Jer - šta je Valeri?

Vinaver kaže da je Groblje kraj mora "vrhovna pesma našeg stoleća". Nije li Vinaver možda bio previše darežljiv prema pesmi koju tek što je bio preveo, još uvek zadihan od probijanja kroz njene gustiše? Jer o tome je li Groblje kraj mora vrhovna pesma stoleća ili nije, možemo do mile volje raspravljati i ne doći ni do čega, jednostavno zato što pravo pitanje nije da li je Valerijeva pesma vrhovna pesma našeg stoleća, već: zašto ne bi bila vrhovna pesma našeg stoleća? Ona govori o božanstvima koje Valeri naziva "neprikosnovenim" (déités incontestables). Moru, Nebu i Suncu, i šta bismo mogli još da tražimo od jedne pesme? "Ne znam mnogo o bogovima", kaže T.S. Eliot u jednom od svoja četiri kvarteta koji bi se takođe mogli pojaviti kao kandidati za vrhovnu pesmu našeg stoleća, "no mislim da je reka / Snažan smeđ bog..." A More, Nebo i Sunce su božanstva, i te kako moćna božanstva, i susret sa njima otkriva neke tajne u skrivenim kutovima naših duša za koje nismo ni znali da postoje, obnavlja naše energije i isceljuje nas.

Ostavimo, dakle, na miru Vinaverovo darežljivo tvrđenje da je "Groblje kraj mora vrhovna pesma našeg stoleća". Slažem se da jeste. Ako ništa drugo, ona nam pruža uživanja kakva nam samo velike, "vrhovne" pesme pružaju - čas savršenu i prozračnu jasnost, čas složenost u kojoj se moguća značenja rasprskavaju kao vatrometi. Mislim da sam tako nešto i rekao Vinaveru, jednog četvrtka popodne kada je redakcija Književnosti primala saradnike, i Vinaver dolazio, pomalo zadihan, sa torbom naduvenom od knjiga i časopisa, a mi tada mladi, stajali u uglovima tamnim drvetom optočene sobe na međuspratu Terazija 16, i teško se usuđivali da kažemo nešto pred strogim pogledima tadašnjih književnih velična koje je Eli Finci okupljao oko časopisa čiji je tada bio urednik. Ali njemu moja saglasnost bez sumnje nije bila potrebna, jer je on jurio za nekom svojom mišlju negde na drugom kraju intelektualnog obzorja.

Jeste Valerijevo Groblje kraj mora vrhovna pesma, ali je ta vrhovna pesma i vrhovno nejasna.
Da li je nejasna?

Pitanje može izgledati neumesno kada se nađemo pred Valerijevim stihovima koji idu među najsloženije, da ne kažemo najzapetljanije u francuskoj poeziji, stihovima kroz koje je ponekad više nego teško probiti se, i pred komentarima koji su se nagomilali oko Groblja kraj mora, koje u njima mora da se guši, i koji, kako kaže Vinaver u belešci uz svoj prevod, "pronalaze u Groblju kraj mora tako visprene zalete i zaplete da nas njihova mašta u tom pogledu zgražava."

Ipak, jednog Podneva, na "terasi na dva mora" učinilo mi se da sam razumeo Groblje kraj mora. Kao što se događa samo onima koji su ili zasićeni ili presićeni erudicijom pa je jednim pokretom zbacuju sa sebe, ili neznalicama koji u bezazlenoj nagoti svoga neznanja ne haju za erudiciju, izmeđe mene i Valerijeve pesme odjednom nije bilo ničega i nikoga. Ne znam je li iko od onih koji su tumačili Groblje kraj mora pisao o onome o čemu govori Valerijeva pesma, tačnije rečeno o onome što se u njoj zbiva. Za simboliste i njihove naslednike to je nepristojno pitanje, omražena "jeres parafraze". Ali sve što je rečeno jezikom mora biti da je o nečemu, i ja sam u tom času video Groblje kraj mora kao veliku pesmu o Podnevu, o čudesnim i uzbudljivim preobražajima koja se u tom času zbivaju, i čiji najbolji komentar nisu ni učene rasprave, ni dalekosežna tumačenja, već samo to sredozemno Podne koje zaslepljuje svojom vatrom, "quand sur l'abîime un soleil se repose" i kada 

Midi sans mouvement
En soi se pense et convient à soi-même.

Sunce je osvetlilo najzamršenije lavirinte Valerijeve pesme, složilo je u jednu celinu, u jednu priču i sve je postalo razumljivo i jasno. Shvatio sam zašto je Podne "le juste", shvatio sam šta je "admirable justice / De la lumiere auy armes sans pitié", shvatio sam kako je more "toujours recomencée", shvatio sam šta je to "la calme des dieux", shvatio sam kako je "Songe" postaju "savoir", shvatio sam kako Hram Vremena "un seul soupir résume", shvatio sam šta će Zenon, "cruel Zenon", odjednom u pesmi, shvatio sam šta "ombre de tortue" predstavlja "pour l'âme"...

Bilo je to naliz na iznenadna shvatanja o kojima najviše govore mistici i matematičari. "Ah! le Soleil". U času letnjeg Podneva, dok su odnekud dopirali "les cris aigus des filles chatouillées", u jednom dahu sam bio proveden kroz čitavo Groblje kraj mora, kroz sva zbivanja u Valerijevoj pesmi, od "le sein charmant qui joue avec le feu", do Zenonove strele koja u najčistije apstraktnom prostoru sažetom u trenutak kada se Sunce našlo u svom zenitu, "vibre, vole et ne vole pas." Sve zagonetke te "vrhovne pesme" namah su se otvorile, i kap što u njoj San postaje saznanje, metafore su postale istine, pošto je na podnevnom suncu sve istina.

Tačnije rečeno, stvarnost. U tom blesku i sjaju Podneva, pesničke slike i metafore, Malarmeove simbolističke "subtiles analogies" prestale su da budu ono što se priča, manje ili više vispreno poigravanje sa rečima, i postale su ono što se zbiva.

A što se tiče nejasnosti. Ima nejasnosti i nejasnosti. Valerijeva pesma izgleda nejasna zato što je njena dužina ograničena. I to vrlo strogo. Ali ona nije ograničena zato što se pokoravala zahtevima neke određene, postojeće jezičke forme; ona je ograničena zato što su zbivanja u njoj ograničena. Čas Podneva ne traje dugo. Dvadeset i četiri strofe, sto četrdeset i četiri stiha granica su koja se ne može prekoračiti a da Sunce već nije počelo da kreće ka svome zalasku, i čarolija Podneva počela da se razblažuje u časovima dana. Valeri je morao da juri, da sažima, jer Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, zastao između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete.

Možete mi se smejati, možete me smatrati zanesenjakom, možete reći kako je sve to bilo literarno prenemaganje i izvodijada, možete raći kako je nevolja sa mnom što - kako mi je jednom rekao moj prijatelj, pravi mediteranac, za razliku od mene kontinentalca i u najboljem slučaju priučenog mediteranca - suviše volim Sredozemlje, i da su to samo moja snevanja koja su odlutala daleko, daleko od Valerijeve pesme. Složiću se. Priznajem, po koji put već, da sam neznalica, da uglavnom nisam čitao učene komentare Groblja kraj mora koji bi me vodili pravim putem i ne bi mi dozvoljavali da se upuštam u takve izlete - ali mi to daje slobodu da izmišljam. Onaj ko ne zna, kaže Haksli u jednom eseju, ima slobodu da izmišlja. Možda sam ja izmislio sve ovo što se dogodilo jednog letnjeg Podneva na "terasi na dva mora", kada sam se našao u središtu dejstva moćnih sila koje su progovorile stihovima jednog pesnika.

Jeste, sve je to verovatno izmišljotvina, i neki pravi poznavalac Valerija bi mahnuo rukom na moje tvrđenje da je Groblje kraj mora pesma o onome što se zbiva u jednom trenutku, u trenutku Podneva. Ali jedno, sasvim izvesno, nije izmišljotina: Sunce je uvek stvarno. Kao i brzina svetlosti koja je jedino što je apsolutno u prirodi.

(Prekucano sa stranica 115-124, Jovan Hristić, "Terasa na dva mora", izdavač Filip Višnjić, Beograd, 2002.)


p.s. Dragi profesor u tekstu nije, naravno, naveo kompletnu pesmu a na Mreži je pominjane prevode Kolje Milićevića, Ivana V. Lalića i Vinavera nemoguće pronaći. Ovaj prevod sa francuskog uradio je Mario Kopić >>)

p.p.s. Sam Pol Valeri u tekstu "Povodom Morskog groblja" (prevod Kolje Milićevića, u knjizi "Mediteranska nadahnuća") potvrđuje da je Hristić bio u pravu: "... što se tiče interpretacije teksta, već sam se iskazao u vezi sa tim; ali nikad nije suvišno ponoviti: ne postoji stvarni smisao teksta. Nema autorovog uticaja. Ma šta da je želeo reći, on je napisao ono što je napisao. Jednom objavljen, tekst je sprava kojom se svako može poslužiti po svojoj volji i prema svojim potrebama: nije pouzdano da će se konstruktor bolje poslužiti njom bolje od nekog " (strana 533., izdanje Službeni glasnik, 2010)