Thursday 14 January 2010

Venecija [fragmenti]



(Dva sunčana januarska dana i dve tihe noći provedene u Veneciji dovoljne su za mrežu punu impresija, markiranje tačaka koje bi trebalo ponovo videti po nekom toplijem vremenu, tugu što neka skrivena mesta nisu malo bliža i dostupnija hodačima, ali i dugotrajniji osmeh na licu. Svaki pokušaj da se od te smeše napravi neka kompleksnija priča vodi ka instant-putopisarenju i prepisivanju istoriografije što mi nije navika. Zato se vraćam na početak ovog pasusa: mreža puna impresija.)

Ulazimo u grad konačno na kratko prepušten njegovim stanovnicima (oko 60.000) a ne turistima (oko 15.000.000 godišnje!) i ta razlika se oseća: dolazak u Veneciju tokom takozvane „low season“ (posle Nove a pre početka Karnevala) ne donosi samo niže cene - već i sreću da se tokom špartanja gradom zaista srećeš sa lokalcima, obeleženim nervoznim pogledom ljudi umornih od onoga od čega žive: turizma. Lako ćeš ih prepoznati – mešavina Mletačkog ponosa i blagog prezira prema hodačima zagledanim u mape izgubljenim u lavirintu, ali uz navežbani poluosmeh kada im se obratiš.

Borba sa prirodom je svakodnevna, čak i nakon hiljadu i petstotina godina postojanja grada: teški metalni zabrani postoje na ulazu u gotovo svaki lokal, spremni za postavljanje ukoliko voda krene uz ulice. Dvadeset minuta je dovoljno da grad bude pod vodom.
Svako skretanje sa „glavne rute“ (koridora prepunog slastica, prečesto kičastih detalja i mamipara) ne donosi samo bliske susrete sa lokalcima, već i otvara pogled ka uličicama u kojima se ponovo zapitaš kako je ovaj grad uopšte podizan, kakva je to mešavina hrabrosti i ludila, kako opstaje toliko dugo.


Tek kada iskoračiš iz tih istorijskih kulisa, naknadno otkrivaš da je Venecija nastala baš tu iz proste nužde, kao sklonište i skrovište od prvih srednjovekovnih najezdi varvara. Naknadno saznaš i da je zvonik bazilike Svetog Marka kojem si se divio zapravo rekonstrukcija – stari zvonik se u potpunosti urušio pre više od stotinu godina. No, to otkriće nije snažnije od impresija i samo podcrtava svest o tome da grad, zapravo, propada već pet stotina godina, od kako su Portugalci uzeli prevlast na moru. Podcrtava i činjenicu da je Veneciju lepše i lakše upijati – bez vodiča i knjiga, ali sa mapom u ruci – ima skrivenih blaga koja valja videti. Nakon svih vekova propadanja, mnoge tačke i dalje sjaje poput lampiona ribarskih čamaca, u sumrak.

Sunce počinje da sija punom snagom dok prelazimo most ka gradu. Veličanstven kadar.
Bacanje torbe na pod sobe u Santa Chiarra hotelu (preporuka! ima i parking!), brzim korakom ka prvom mostu. 
Aleksandrin smeh.

Pod crkve Svetog Marka, granitne ploče, crni i svetli kvadrati izuvijani do granice iluzije.
Gromoglasni zvuk zvona sa tornja u večernjem satu, fotografije duge ekpozicije koje prolaznike pretapaju u senke.
Stotine plamenova sveća u Santa Maria Della Salutte.
Ticijan, Tintoreto i Belini u galeriji Akademija. I krupni, nezainteresovani crnac, čuvar na ulazu u galeriju.

Čaša vina, večera pod plinskim grejačima na doku kraj Rialta.
Desetine poslastica u izlozima.

Najlepše maske su zapravo one najmanje kitnjaste, najbliže počecima Comedia Dell Arte. To je već sigurno stvar ukusa.

Harmonikaš koji zabavlja dva smrznuta para turista na gondoli koja prolazi ispod nas.
Preglasne sirene u 23 sata koje oglašavaju čitavom gradu da poslednji autobusi odlaze sa stanice, zvuk odjekuje daleko u noć, koje te izbacuju iz kreveta, a ti pomisliš da je najava poplave.

Hotelska soba sa pogledom na svitanje.


Ipak, nakon mnogih mostova, ulica, trgova, skrivenih prolaza i silnog lutanja, najviše impresije izaziva prvi pravi susret sa Miroom, Kandinskim, Pikasom, Polokom, Ernstom – kolekcijom Pegi Gugenhajm – i impresije su možda i snažnije nego one koje odnosiš iz galerije Akademija, Santa Marie Della Salutte, crkve i Trga Sv. Marka ili Rialta. Ne znam da li Venecija prašta za ovakve iskaze, ali - tako je.

No – grad će sigurno dobiti i drugu šansu: uprkos svim naporima, silnim satima neprekidnog hoda i iskrenom trudu – čitavi kvartovi ka kojima su nas navodile poruke blog drugara ostali su neposećeni. Ostali smo uskraćeni i za pravo slušanje Vivaldijevih pasaža, možda još poneki Canoli (3.5 EUR - komad!), plovidbu ka okolnim ostrvčićima, hranjenje golubova na Trgu (tu je već bila gužva, zaista). Zato valja doći ponovo, pre no što sve prestane da bude istorijska kulisa i postane – istorija.

p.s. Kako je celo putovanje Beograd -> Ljubljana -> Venecija bilo prepuno raznih slučajnosti i simbolike, tako se i završilo. U povratku, na samoj granici - nebo je ukazivalo da se zlatni ćup na kraju duge zapravo nalazi - na teritoriji Srbije. Hm.

10 comments:

  1. kroz tvoj atmosferičan tekst ponovo sam delimično proživeo taj nepogrešivi osećaj predivne melanholije zaborava i skrivenih čarobnih pasaža venecije.

    bravo, caro amico!

    ReplyDelete
  2. hvala, hvala! :)

    donekle si direktno odgovoran za isti - bez tvoje signalizacije i naglasavanja vaznosti nekih tacaka sigurno bismo isli drugacijim stazama...

    ReplyDelete
  3. Kakvo bogatstvo!
    I jos ste uboli premiju - nigde ljudi i zlatno sunce...
    i na kraju prosli ispod duge u stvarnost!

    ReplyDelete
  4. Tri duge da su stajale na ulazu, ne bi ulepsale tu stvarnost :(... No, svi mi znamo da je "stvarnost cudnija od sna" i da se samo valja pritajiti do narednog putovanja :)

    ReplyDelete
  5. Dok se i sama pripremam za putovanje, mogu da ti(vam) pozelim jos slicnih akcija u buducim danima. Pa da jednoga dana sednemo i razmenjujemo utiske. :)

    ReplyDelete
  6. Venecija je prepuna magije, i svakome izgleda nudi gutljaj iz drugog krčaga. Meni kad razmišljam o njoj sad padaju neke misli slične tvojima, ali u njima su ulice Kastela, čudesni zabačeni deo grada koji živi kao da Venecija nije turističko mesto, sve sa onim smešnim lunaparkom za decu. I biti u Veneciji prvi put van sezone, otkrilo mi je i te ljude koje ranije nisam primećivao (a i kako bi ih, pored svih nas intrudera), čine mi se hladni i ponosni, i rešeni da kad Venecija bude konačno (po)tonula, da i oni odu sa njom.

    ReplyDelete
  7. @morti: hvala ti! kako vreme odmice, pokazuje se da su putovanja ostala kao jedina prava gozba za glavu i dusu... Za gde se pripremas? Mozda nesto vec znamo? :)

    @dzoni: bolno je tacna ta recenica da su oni reseni da potonu sa njom, na ovaj ili onaj nacin. Do luna-parka nismo stigli, ali, svakako cemo ici tamo ponovo, jedan kratak obilazak je neprihvatljivo nedovoljan...

    ReplyDelete
  8. Veneciju su osnovale izbeglice iz poznatog antickog grada Akvileje. U antici je verovatno bilo na stotine Akvi, Akvileja i Akvinkuma ali je ona pored Venecije bila posebno znacajna i velika.

    ReplyDelete
  9. Interesantno je i to da Venecija od osnivanja u ranom srednjem veku, ni jednom nije bila osvajana, sve dok je nije osvojio i opljackao Napoleon. To je skoro 1500 godina istorije, nije lose za grad koji ni nema zidine.

    ReplyDelete
  10. Nisam znao za ove detalje, hvala! :)

    ReplyDelete