Wednesday 28 October 2009

Another Prick On The Wall



Bilo je, zaista, godina kada je
zid bio jedini medij "oglašavanja". Nije bilo dostupnih novina, slobodnih radija i televizije, interneta, a poruka je trebalo da stigne do što je moguće većeg broja ljudi. Nije bilo drugog kanala za iskazivanje bunta i ideje, ali – nekako deluje da je bilo šta da se kaže – i bilo je dovoljno reći ga jednom da bi odjekivalo zauvek. Trebalo je imati dovitljivosti već u stupnju nabavke spreja ("Ćale me poslao, sređuje haubu na Spačeku"...) i rezultate tih dovitljivosti Beograd još uvek pamti: "Kad ja tamo, a ono međutim", "Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju", "Margita je dečak", "Slobo jebeš li išta osim nas? Studenti"... Sve te poruke odjekivale su daleko, mnoge rečenice sa zidova rušile su mnoge zidove pred sobom.

(Huh, izgleda da smo suviše zidova srušili – ostale samo ruševine...)
Od tog vremena - koješta se promenilo: dostupnih novina (i drugih "medija") spremnih da objave koješta ima više nego praznih zidova; u novinama se pažnja posveti samo naslovima, ne čitaju ljudi ni šta sitnim slovima piše u ugovorima koji vas obavezuju na trideset godina vernosti banci – samim tim – ne obraća se pažnja ni na nemušto ispisana slova na zidu - niti tamo piše mnogo šta vredno pamćenja – i nije pao samo nivo domišljatosti već i nivo pismenosti.

Vidi sliku:


U nadi da ću možda sprečiti nekog junošu da troši zarađeni džeparac (ili ćaletovu platu) na crni auto-lak; uz želju da spasem možda i poneku fasadu idiotskih poruka i kasnijeg trošenja budžeta na ribaće četke i "Vim", te da ono što ima da saopšti svetu može učiniti i na lakši način, rad sam podeliti nekoliko saveta, mogu pomoći u promociji ideje. Siguran sam da vredi:
  1. Ako je verovati nedavnim istraživanjima - u Srbiji je svakog dana 1.45 miliona ljudi on-line. Imate, dakle, kanal komunikacije koji omogućava da vašu poruku "vidi" toliko ljudi! Nijednom ulicom Beograda ne prolazi toliko ljudi, te slabo ko troši vreme čitajući svinjarije po zidovima. Štaviše, internet dozvoljava i ovu mogućnost: možete pročitati i komentare na vašu "poruku"! Niste znali? Imate dakle priliku da okupite i istomišljenike – ali i čujete šta o tome misle oni sa kojima se ne slažete. Nije nekorisno, manje košta, više vredi. Ako ste baš mnogo nepristojni, admin će vas banovati ili forumaši ignorisati, što će vas naučiti da ako nešto imate saopštiti morate razmisliti i – kako saopštiti. Možda je frustrirajuće, ali ćete naučiti da je artikulacija ideje najvažnija životna vežba.
  1. Neprikladna poruka na neprikladnom mestu neće izazvati ništa osim revolta, čak i onih koji su možda u srcu "za istu stvar". Primera radi, nije mi bilo teško da odlučim da NE glasam za stranku koju simpatišem nakon što je podmladak iste počeo da štrokavi fasade somnabulnim porukama (i da lepi plakate na kontejnere. Kakav auto-gol!). Odbijate, dakle, i potencijalne simpatizere a neistomišljenike utvrđujete u stavu da ste budala i kreten.
  1. Na blogu/forumu/FB-u i ostalim kanalima komunikacije postoje i opcije "edit", "format", "delete" i slične, koje mogu pomoći da momenat nepromišljenosti ili totalnog pomračenja uma lako naknadno obrišete ili promenite. Ovako, neke greške ostaju zabeležene za duži period i čine vas, blago rečeno, smešnim – a istovremeno urušavaju čitav pokret čijoj ste slavi želeli da doprinesete (videti sliku, ponovo).
  1. Ćirilica ima 30 znakova – i ako si voljan da je koristiš, zapamti da se slovo "i" piše -"И" a ne "N", da se "ц" piše ovako, a ne "c", te da se ćirično "р" i latinično "p" izgovaraju različito.
  1. Boli me đon da li si "naš" ili "njihov": ako te uhvatim da žvrljaš po zidu, za uši ću te, pa kod ćaće.
Da se razumemo – ovaj tekst odnosi se isključivo na autore pisane i nepismene reči. Likovnjaci, izuzev onih opsednutih crtanjem sopstvenog predimenzioniranog spolovila, imaju svu podršku.

Monday 26 October 2009

Mary and Max

Animirani film ovakvog zapleta, a čiji se trailer završava rečenicom: "P.S. Did you know turtles can breathe through their anuses?", jednostavno je must see! Za sada je osvojen Berlin i mesto u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sundance-a. Nadam se da će nekim čudom biti viđen i na plakatima preživelih beogradskih bioskopa - zašto samo oni koji plove pod piratskim zastavama da uživaju u ovakvim lepotama?
.

.
Update: "Mary and Max" biće prikazan u okviru festivala autorskog filma, sreda 02.decembar 2009, 17.45h. Verujem da je ovo jedinstvena prilika...
.

Monday 19 October 2009

раз-два-три... (o oslobođenju Beograda, rusima, Idolima i nama)

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.

.

.
Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".
.
Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.

Ovo što gledamo ovih dana dugo je pripremano.
.
Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. 

Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, predsedniku Medvedevu, biće to idealna prilika za ispriku i oprost grehova iz mladosti.



Nedostaje onaj skeč iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i crtež muškog polnog organa, koji se greškom našao na bini.
.
Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Nakon uspešnog brkanja pojmova i mešanja partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih - ovaj događaj i prenos dokaz su da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.
.
I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. 

Predsednik mora da prođe gradom.

Navikavajte se polako na sve to, uskoro ćemo ići peške sve češće, pod bilbordima na kojima će stajati poruke koje će sve manje imati veze sa istinom i našim životima.


Tuesday 13 October 2009

Geto

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.

Tuesday 6 October 2009

Na putu (post na 160 km/h)



Koliko god brzo vozio, u čemu god sedeo – avion, voz, automobil – na rukama se taloži isti zbirni miris brzih kafa usput ispijenih, poneke cigarete zapaljene na sred auto-puta na odmorištu; vlage koja se skuplja na dlanovima od uzbuđenja dok gledaš u sunce koje zalazi nad krajolikom koji si prvi put upoznao pod imenom „domovina“; vlažnih maramica kojima brišeš prste nakon čokoladice kupljene još jutros, pomalo rastopljene od stajanja u džepu kraj laptopa u stand-by modu; tastature telefona kojim fotografišeš krajolik i tastature laptopa – oba si negde kod Vinkovaca povezao preko bluetootha, tako da si i na putu i online istovremeno, sve to se slije u miris tako prepoznatljiv, verovatno neizbežan i postojan, miris putovanja; miris čiji je brat blizanac davni, ali nezaboravljeni miris sendviča spakovanih u foliju, koji su prethodnu noć preležali u frižideru što im daje aromu koju pamtiš duže od svake druge đakonije sada dostupne u drumskim restoranima, kafanama i postajama.
Više nije ni važno gde idemo, važno je da jurimo kroz noć na savršeno ravnom auto-putu, ka morskoj obali. 

I da je ovo prvi post napisan na putu, u punoj brzini.



Thursday 1 October 2009

Pedale Dejvida Birna





"Dve najveće samoobmane jesu da život ima "smisla" i da je svako od nas jedinstven.
Razvijanje tog urađenog i nejasnog mehanizma kada je reč o ovakvim depresivnim i neminovnim uvidima može biti od praktične koristi. U redu, možda smo u određenom smislu jedinstveni: broj mogućih kombinacija osobina, sklonosti, telesnih tipova i iskustava koji čine svakog od nas nezamislivo je veliki. Naša raznolikost je ogromna, ali opet, mora da bude ograničena unutar određenih granica, inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo sebe kao određenu vrstu. Mi smo, na neki način, "beskonačni", ali uvek na sličan način oblikovani. (...)

Drugom samooobnanom - da život ima smisla - na sva zvona bave se religije širom sveta. Našu sklonost i prijemčivost ovoj utešnoj ideji nemoguće je poreći. Rekao bih da iako u religijama zaista ima mnogo sujeverja, kao i da su religije žaljenja vredan izgovor za nasilje i bezbrojne užase, one takođe mogu da posluže svrsi. Čini se da, u najmanju ruku, one pomažu da se lakše napreduje, da se funkcioniše, da se stvara i da se radi - ako čovek veruje da naš (ljudski) život ima smisla."

Dejvid Birn, "Biciklistički dnevnici" (Geopoetika, 2009)