Friday, 8 December 2017

Najdraže pesme četvrtog frtalja 2017 :: [emisija]

Najdraže pesme poslednje četvrtine godine: tridesetak novih plus provereni stariteti koji su reizdati, remiksovani ili reinterpretirani.

Abedecnim redom:

Baobab, 
Basheskia & Mehmed Begić, 
Baxter Dury, 
Charlotte Gainsbourg, 
Daniele Luppi & Parquet Courts, 
Don Bryant, 
Električni Orgazam, 
Fever Ray, 
Glen Hansard, 
Keziah Jones, 
LCD Soundsystem, 
Lizz Wright, 
Mad Professor Meets Jah9, 
Mavis Staples, 
Mravi, 
Nick Mulvey, 
Nikola Vranjković, 
Noel Gallagher's High Flying Birds, 
Para Lele, 
Phoebe Bridgers, 
Robert Plant, 
Seamus Fogarty, 
Son Little, 
St. Vincent, 
Turisti, 
Valparaiso, 
Warhaus + 
David Bowie 
R.E.M.



Sunday, 3 December 2017

Basheskia: "Opasan čovjek" (pesme Mehmeda Begića, ozvučene)


"Ako poludim od nečega, biće to od pjesama Mehmeda Begića" 

(Nedim Zlatar, a.k.a. Basheskia ***)


Mehmeda sam otkrio prošlog proleća zahvaljujući Sonji koja je nesebično delila njegova "Pisma iz Paname" po mreži. Pisao je kao da odapinje strele: video je celinu ali je gađao tamo gde su nam oklopi najslabiji. Nisam znao da li je tu veštinu razvijao tokom vremena, udaljen od svega ovde ili je nešto drugo, ti odgovori došli su tek kasnije. Bilo mi je jasno - ovaj tip poznaje vreme i muziku! Mešao je džez, Koena i vlagu dalekih ostrva, provejavale su tu razne reference ali sve postrojene u službi priče; pravio je čudne mešavine dodajući i gorčine i šećera od kojih je znalo da se zavrti u glavi.
Onda nas je Sonja povezala, dobro procenivši da ćemo Mehmed i ja imati šta jedan drugom da kažemo, da razmenimo misli i linkove. Testirali smo onda i lenje poštare Nikaragve i Srbije slanjem knjiga jedan drugome, čitao sam ga prvi put pod trodnevnim pljuskom na obroncima Peliona i našao u njegovoj poeziji sve što od poezije tražim.
Između naših prepiski stigao je do mene i "Opasan čovjek", album njegovih pesama koje su uglazbili Nedim Zlatar a.k.a Basheskia i prijatelji a koji je izdao Periskop records.

Mehmedova poezija ovde izvire iz četiri glasa, praćena opakom muzikom.

Znao sam, dakle, da je Mehmed opasan pesnik a znao sam i da Basheskia i Edward EQ prave opasnu muziku. 
Ipak, nesmotreno sam odlučio da album prvi put slušam jureći auto-putem po sivom danu, izgledalo je kao da će se za koji kilometar ogromni oblaci spustiti pravo na drum i da će mi se hauba zabiti pravo u njih, toliko su izgledali gusto i nisko.
Sam sam u automobilu, slušam album glasno da se motor ne čuje, već samo muzika: opijajuće, hipnotičke zvučne slike i svaka reč, čak i one izgovorene šapatom.

Nakon prva dva snimka počinjem da usporavam, previše je sjajnih slika koje zahtevaju pažnju.
Nešto kasnije sam morao da skrenem na odmorište, izađem iz automobila, malo udišem vazduh a onda zapalim cigaretu, bilo je tu udaraca koji su izbacivali vazduh iz stomaka. Upravo se završio Poslijeponoćni bokser. 

Zatim sam parkirao i slušao album, do kraja.
I tek kada su poslednji tonovi odjavne stvari - 7.57 - zamrli krenuo sam dalje, vozeći u tišini, zamišljajući Mehmeda kako piše, Amru, Albana, Maju i Benjamina kako ih čitaju u studiju udaljeni od njega hiljadama kilometara, Basheskiu kako ih prati i smišlja gde stati i pustiti slušaoca da uzme vazduh.


Odavno nisam slušao album poput "Opasnog čovjeka" i ne znam ko je za to više kriv - Mehmed ili Basheskia ili Amra, Maja, Alban i Benjamin ili prijatelji koji su dodavali na snimke poneki instrument ili prateći glas. Jedini odgovor je da su krivi svi.
Mehmed je stihove izbrusio do visokog sjaja i opasne oštrine, Basheskia je na pravim mestima podizao i spuštao reglere, ređao rafale ritma gde je potrebno ili prostirao tepihe klavijatura i gitara, dok su ovo četvoro čitali stihove kao da su upravo ispali iz njih, čitajući ih kao svoje i kao da će ih zaboraviti ukoliko baš sada ne iščitaju u mikrofon i tako ostave zabeležene zauvek. A to rade smireno, čak i kada ispaljuju u mikrofon neverovatne Mešine akrobacije, poput:

"...Oduvijek ti je bilo jasno 
da žena sa pištoljem vrijedi više
od deset muškaraca sa puškama"

I nakon ovog citata ću se zaustaviti i ostaviti vas u njihovim rukama jer je potpuno jasno: pisanje o Mehmedovoj poeziji i muzici Bashkeskie je baš nezahvalan posao. Ne mogu ja rečima uspeti da uradim ono što su Mehmed ume u tri reda, pa još pojačan glasovima i muzikom.

Sad ste u njegovim rukama:


Vida Nueva (fragment)

"...Prestajem gledati filmove.
Umjesto toga 
zauzimam kasnonoćnu terasu,
ostavljajući mačkama labavu autonomiju
na istoj.
Sa flašom u ruci,
odričem se svog glasa.
Ne interesuje me ni tvoj.
Ipak na određeno prihvatam 
liječenje književnošću, no to bi bilo to.
Zanijemiću samo dok tretman traje,
i dok ne pročitam sve knjige
Zbog kojih sam napravio komad namještaja
predosjećajući da će jednog oktobarskog jutra
postati bitna komponenta novog života."

A sada ste u rukama tizera i svih njih koji su na albumu radili:




Odvojite sat vremena za "Opasnog čovjeka".
Nakon preslušavanja nećete biti ista osoba.
Ili će svet postati drugačiji.
Da ostane sve na istom, 

nema šanse.

Album je dostupan za preslušavanje ili preuzimanje na nekoliko mesta:

YouTube >  Dezeer >  iTunes >  Tidal >    


p.s. Prethodni album sa Mehmedovim pesmama a koji su uglazbili Basheskia i Edward EQ dostupan je za preslušavanje ovde >>



Saturday, 25 November 2017

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)



"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 
Bilo je to odvratno doba." 
(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).

Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

*
Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na
Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.


Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu

scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*


U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>